U Ljudima i zupčanicima pokušao sam da pokažem kako se savremena civilizacija razvijala, jer su je podsticale dve dinamičke sile – razum i novac. Zato što su dinamičke i zato što su usmerene na osvajanje spoljašnjeg sveta, to su dve manifestacije muškosti.
Osnova feudalnog sveta bila je zemlja – zato ga moramo smatrati za žensko društvo; ono je statično, konzervativno i prostorno. Naprotiv, osnova moderne civilizacije jeste grad, društvo koje iz toga proističe jeste dinamično, liberalno i vremensko. U tom novom poretku preovlađuje vreme nad prostorom, jer gradom vladaju novac i razum, pokretačke sile par excellence…
Svojstvo novoga društva jeste količina… Srednjovekovni svet je bio kvalitativan: vreme se nije merilo, živelo se u odnosu na večnost, a vreme je bilo ono prirodno vreme čobana, buđenja i odmora, gladi i jela, ljubavi i rasta dece; bilo je to vreme konkretno i vitalno, domaće, žensko… Ni prostor se nije merio, i mere likova na slici nisu odgovarale niti odstojanju niti perspektivi, nego hijerarhiji.
Kada nastupi moderni mentalitet sve se kvantifikuje: pojavljuju se mehanički časovnici i vreme se pretvara u neki apstraktan i objektivan, muški entitet; pojavljuje se i matematički prostor, objektivni prostor onakav kakav jeste, muški, ne onakav kakvim ga sitni domaći realizam žene zamišlja na osnovu subjektivnosti i mita, nego prostor bez granica za veliku pustolovinu morem i kopnom, prostor kartografa i moreplovaca. Časovnici, mape, geometrija, balistika, srazmere i perspektiva u umetnosti, vrednosni papiri: sve to uobličava rođenje jednog muškog sveta, sveta moći i apstrakcije.
Novac i razum pružili su svetovnu moć muškarcu, ne uprkos apstrakciji, nego zahvaljujući njoj. Ideja da je vlast vezana za fizičku snagu žensko je verovanje, ili barem verovanje ljudi čija imaginacija nije muška. Za njih, toljaga je delotvornija od logaritma, zlatna poluga je vrednija od obveznice. Teško da bi žena prihvatila stvaranje banke i njenih apstraktnih instrumenata; ne bi ona tek tako pristala da ostavi zlatnu polugu u zamenu za nekakav pisani dokumenat, za običan papir. Takve ludosti svojstvene su muškarcima. Istina, carstvo muškaraca se mnogo puta uvećalo od trenutka u kojem je počeo da zamenjuje toljage za logaritme i zlatne poluge za vrednosne papire.
Ne treba da nas iznenađuje što je kapitalizam vezan za apstrakciju, jer on ne nastaje iz radinosti, nego iz trgovine; ne stvara ga zanatlija, koji ima svoje navike, realističan je i statičan, i, konačno, pripada ženskom mentalitetu, nego trgovac, pustolov, maštovit i dinamičan. Radinost stvara konkretne stvari, dok se trgovina ograničava na razmenu.
A razmena. u začetku sadrži apstrakciju, jer je ona neka vrsta metaforičke vežbe koja teži poistovećivanju različitih entiteta oduzimajući im njihova konkretna svojstva. Čovek koji menja ovcu za džak brašna obavlja jednu apstraktnu radnju; nije važno što su fizičke potrebe koje ga navode na tu razmenu konkretne – glad, žeđ, potreba da se produži vrsta; odlučujuće je to što je ta razmena moguća zahvaljujući činu apstrakcije, nekoj vrsti matematičkog jednačenja između ovce i džaka brašna, u kojem se ta dva predmeta menjaju, ne uprkos razlikama, nego upravo zbog njih.
Razmena uvek sa sobom nosi poistovećivanje, a zbog toga i apstrakciju. Možda je lakoća s kojom se jevrejski narod kreće po svetu apstrakcija – ima više matematičara nego slikara – nastala usled nasilne i neprestane seobe, usled nužne sklonosti ka gradu i trgovini.
Novcem i razumom zapadni čovek je osvojio čitav svet, što je tipično muški poduhvat, i tako je nastalo savremeno društvo, na čijem je licu kapitalizam, a na čijem naličju vlada pozitivna nauka i matematika. Oboje su muški proizvodi, oboje razdvojeni – i to tragično razdvojeni – od konkretne stvarnosti ljudskog bića. Tako smo došli do stravične dihotomije savremenog čoveka, do apsolutne dehumanizacije, jer dok se s jedne strane uzdigao univerzum matematičkih simbola, sa druge, i to pod vlašću tih simbola, čovek od krvi i mesa se polako pretvorio u čoveka-stvar, sve do ponizne nemoći Kafkinog junaka.
Ne treba da nas čudi, dakle, što je kriza našeg vremena istovremeno i kriza pola i njegovih institucija. Žena, podređena tokom vekova, ponižena i skrajnuta, uvređena, htela je da se pobuni kroz feminističke pokrete, ne primećujući da na taj način čini još jedan ustupak, koban i paradoksalan, ovoj mužjačkoj civilizaciji. Jer, šta je drugo feminizam nego maskulinizam?
Maskulinizacija žene unela je poremećaj u erotski život, i taj poremećaj se ispoljava u kolektivnoj neurozi i u krizi braka. Ogromna većina gradskih brakova su nesrećni.
Između srednjovekovnog braka, u kojem je žena bila sluškinja muškarcu, ali u stvari centar sveta, i savremenog braka u kojem je ona, pod prividom oslobođenja, istinski pretvorena u roba muškog stanja, postepeno se zabijao veoma moćan klin, onako kako se razvijala civilizacija razuma i novca. I brak puca. Vreme je da se upitamo šta će ga zameniti ili kakve materijalne i duhovne promene treba da doživi buduće društvo.
Moderna civilizacija je ženi dala svojstva muškarca, falsifikujući, sa teškim psihičkim posledicama, suštinu njenog bića, onu biološku suštinu koju nijedno društvo niti kultura ne može nekažnjeno da menja. Ako radikalna kriza našeg vremena treba da bude prevaziđena, treba se vratiti ženstvenoj ženi, ali to podrazumeva, opet, da čovek mora da napravi sintezu antiteza koje je izazvao. Morali bismo se vratiti konkretnom ne podcenjujući apstrakciju, trebalo bi da usaglasimo logiku i život, objekat i subjekat, suštinu i egzistenciju. Drugim rečima: trebalo bi stvoriti društvo koje poštuje jedinstvo muškarac-žena, umesto da ga cepa u korist platonski čistog čoveka.
Odlomak iz dela Pojedinac i univerzum
Izvornik: scribd
